Čekamo proleće…

Pao je sneg. Sad opet mogu, noću, da gledam u belo. Svaki put kad ne uspem da zaspim.

I prošao je krug, naravno kao i svaki put neki su otišli, neki su ostali. Do nekog novog kruga. Padne sneg, pa pokrije tragove. Suze je već oprala kiša, u jesen. Čekamo proleće.

Uglavnom ne žalim za stvarima koje sam uradio. Ne žalim ni za onima koje su prošle, jer su se ipak desile. Neke mi ipak malo nedostaju. Tišina nije ista. Kafa ima malo drugačiji ukus. Možda je zbog mleka, ne znam. Dešava mi se da zaboravim mobilni telefon kod kuće. Tad shvatim da mi nije neophodan. Sve jedno je.

Napišem po nešto, beleški u glavi koliko hoćeš. Čekaju svoje mesto u tekstu za priču – u glavi. Razmišljao sam da ih napišem, te reči. I da ih napišem, nećeš ih pročitati. I da ih pročitaš, neće ti značiti. I da ti znače, nećeš mi reći. I da mi kažeš – ćutaću.

Žao mi je, samo, što nisi tu, sada kad pada ovoliki sneg. Da staneš pred onaj veliki prozor i gledaš ovaj grad, kroz pahulje i vetar.

I žao mi je jednog jutra. I što je svanulo i što je moralo. Stvarno mi je žao.

Čekamo proleće. Doći će sunce, pa će se suncokreti okrenuti suncu. I sve će opet imati svoje mesto. Samo će kafa imati drugačiji ukus. Ipak.