Razmišljam o tome koliko je velikih ljudi otišlo u poslednjih godinu-dve-tri. Nekako mi se čini da taj točak sudbine nikako da se zaustavi.
Intresantno je kako vrlo često tek tada shvatimo koliko su bili veliki, koliko su značili, koju su energiju sa sobom nosili čak i onda kada nisu često u žiži javnosti.
Sinoć je prijatelj napisao poruku u jednoj grupi…
Bojim se da nam odlazi Siniša…
Odmah mi je sve bilo jasno. I koji Siniša i o čemu je reč. I odmah tuga. Odmah knedla u grlu i opsovao bih, a koga? Šta? Čemu…
I na žalost, samo dan kasnije, bezbroj novinskih članaka, slika, videa, poruka… Otišao je Siniša. Svi njegovi putevi vodili su u Rim. Tu je bila poslednja stanica. Ili možda prva, za odlazak u istoriju…
I ne mogu da ne razmišljam o njemu i o tome koliko je njegovo umeće, talenat, taj osmeh i sve što je sa sobom nosio uticalo na mene kao klinca… Za Zvezdu sam počeo da navijam pre nego što se „Nebo otvorilo“ i pre nego što je Zvezda postala najbolji klub sa ovih prostora, daleko šire od Srbije i Beograda iz koga je krenula…
A Siniša, za mene već tad, kao klinca, jedan veliki majstor koga ću pamtiti i čijim ću se golovima radovati mnogo godina kasnije, kad god ih ponovo vidim. Jedan od onih koji su činili baš tu Zvezdu, koja se pamti, koja se pominje i koja je ostala tačka koju treba dostići. Siniša je bio šraf u toj mašini bez koga se nije moglo.
A bio je i šmeker. Bio je gospodin i frajer. Bio je običan momak i velika faca.
Sećam se kako sam klečeći ispred televizora gledao penale tog 29. maja 1991.
Prosinečki, Binić, Belodedić, Mihajlović i Pančev.
Bez glasa sam ostao urlajući sa terase kada je Zvezda osvojila Kup evropskih šampiona. A bez Siniše – to ne bi moglo. Bez Siniše ne bi bilo 2-2 protiv Bajerna, bez Siniše ne bi bilo „Božanske levice“ koja je rešavala kada je trebalo. Dođe, odmeri, podigne kragnu, namesti loptu i spakuje je tamo gde treba, kad treba. I uvek je delovalo tako jednostavno, kao i uvek kada nešto rade pravi majstori.
Delovalo je jednostavno i posle u Sampdoriji, u Laciju, u Interu… Uvek je delovalo jednostavno kad je Miha bio u pitanju. Jer je stvari rešavao šmekerski – majstorski.
I danas imam utisak da je, odlazeći, opet uspeo da uradi nešto vanserijski. Gledam kako se od njega opraštaju neverovatne veličine svetskog fudbala, oprašta se Srbija, Italija, opraštaju se Delije, opraštaju se Grobari…
Miha je bio veliki, ma u kom dresu je igrao, ali u mom pamćenju to će uvek biti onaj dečko u crveno-belom dresu na čijim je grudima stajalo „Classic„.
Voleo bih da sam ga nekad sreo, da mu se zahvalim za one trenutke sreće, klinca koji urla na terasi i za još mnogo trenutaka kada sam bio ponosan što je Miha „odavde“. A to je tek bio širok pojam, jer je on bio veći i od Borova i od Novog Sada i od Beograda i od Bolonje, Milana, i od Rima.
Miha, znam dosta momaka koji te nikad neće zaboraviti. Pa eto, hvala ti – u ime svih nas…
Ostavi odgovor