Nikad nisam voleo rastanke, a posebno ne opraštanja. Ali, opet, nisam nikad voleo ni da ostavim neraščišćene račune na rastanku. Uvek sam se trudio da kažem šta imam, dok imam priliku.
Retko koja godina je uspela da me razočara kao 2020. – a imao samo tako mala i jednostavna očekivanja. Dok smo početak proleća i najlepše sunčane dane provodili na terasi, ograničeni i osuđeni na sopstveno dvorište, rekao sam više puta da od ove i ovakve 2020. očekujem dve sasvim jednostavne stvari, da svi moji ostanu zdravi i da, ako je to ikako moguće, uz sve prekide, karantine, odlaganja i čekanje ipak na kraju položim taj vozački ispit.
I, eto, ni to malo što sam tražio – nije moglo onako kako sam želeo. Uspela je da me razočara 2020.
Trudili smo se, čuvali smo se, čuvali one koje najviše volimo, ja koliko god sam mogao, umeo i znao, verujući da tako radim pravu stvar. Nisam verovao u šoping u Milanu, nisamo verovao u teorije zavere, čipovanje, 5G i ostala sranja, pardon, oprostite moj romantični pristup temi.
Meni se svakako imalo šta zameriti u tom procesu, ali ako se neko pazio pazila se moja Tijana. Odjednom, kuća nam je bila puna šarenih maski, za svaku priliku i za svadbe i za ispraćaje, i za muziku i za kafanu, koje nije bilo ni iz daleka. Nismo ljudski videli one koje najviše volimo, danima, neke i mesecima… Pa ipak, kad je trebalo da proslavimo naših 5 godina, 10. novembra, umesto nekog lepog ručka, neke romantične večeri ili tako nečega, Tijana je, verovatno od mene, dobila virus i temeperaturu. Da, dobio sam je i ja, dva dana ranije. Kao i potvrdu da sam pozitivan – prvi i jedini put u životu kad to baš nisam želeo da budem.
Ne umem dobro da opišem osećaj tih prvih 2-3 dana. Neki potisnuti bes, bespomoćnost i razočarenje. Apsolutno razočarenje. Jebem ti godinu. To je bio osećaj. Džabe trud. Svašta mi je prošlo kroz glavu, tih prvih 2-3 dana, baš svašta. Ali onda je Tijana dobila temperaturu i stvari su počele da idu kako nisam želeo. Posle tih prvih par dana, ustao sam iz kreveta i više vremena proveo u automobilu i po ambulantama i lekarima, nego bilo gde drugo, a sve sa Tijanom kojoj je bilo mnogo gore nego meni. A, da… Bio sam u izolaciji tih 14 dana. Kao. Jer, koga da zoveš? Ko da te negde vozi? Koga da biraš – da ugroziš? Dovoljno mi je bilo što su pored mene tad bili bolesni moja žena i prijatelj.
Ne, nije bilo jednostavno, nije bio običan grip, nije bilo lečenje kao i svako drugo. Jok. Ništa od toga. Posle 11 dana u kojima nismo uspeli da spustimo temperaturu, Tijanu sam odvezao u bolnicu. I vratio sam se u praznu kuću. I opet isti osećaj – jebem ti godinu.
Hvala svemu i svima koji su nam u međuvremenu pomogli, hvala bukvalno bar stotinu ljudi, koji su svaki dan zvali i nudili podršku i pomoć, hvala Bogu, Svetoj kravi, Budi, Alahu, Hare Krišni, ali pre svega hvala nauci i medicini i hvala dobrim doktorima, pa je Tijani svaki dan bilo po malo bolje. Svaki dan novi raport, svaki dan pojedeno malo više Plazme, popijeno više vode, svaki dan bolja saturacija. Svaki dan po malo bolji glas i po neki osmeh kroz prozor Covid dela bolnice. Te dane sam jeo jer tako treba, pio vitamine jer su mi tako rekli i spavao da prespavam. I prespavao sam ih. Jebem ti godinu, opet.
Od ove godine pamtiću bukvalno dva dana. 7. oktobar kada sam došao kući i mogao svima koje volim da se pohvalim da sam položio vozački ispit i 5. decembar, kada sam istim tim autom i sa tom probnom vozačkom dozvolom u džepu, otišao po Tijanu i dovezao je kući, da dočekamo kraj ovoj godini zajedno, kako je i red. Taj osećaj neopisive sreće dok smo izlazili iz kruga bolnice, a dva momka gruala kolica u suprotnom pravcu od našeg, nekoga ko nije imao sreće, zaista ne umem da opišem. Znam samo da nikad nisam bio toliko srećan pre toga. Baš nikad. Tijana se rasplakala od stresa, sreće, i ko zna čega sve već. Ja sam je tešio, smejao se. A zapravo sam hteo da iskočim iz kože.
Razočarala me je 2020. Bile su mi bolesne dve tetke i još mnogo dragih ljudi, ali eto, valjda smo joj kraj dočekali bolje nego što je tekla. I zato, nek ide – gde je pošla. Da se ne ljubimo. Ili što bi rekao Sava u onom klipu „Zbogom Kikindo…“ – Zbogom 2020. bila, prošla, ne povratila se. Nismo te zaslužili takvu, a Boga mi, nisi ni ti nas – ovakve. Mi smo za nešto bolje. Mi ćemo večeras da pevamo, a ti možeš… Ma, teraj se bre!
Bring it on 2021!
Ostavi odgovor