Meni je ovo jedno novo saznanje. Neki će se samo blago nasmejati, u uglu usana… (Bilo ti je i vreme da saznaš…) Zapravo i ranije mi je to bilo jasno u teoriji. Ali praksa je često znatno druga priča… Zaista mi je fascinantno koliko smo spremni da odemo daleko (čast izuzecima) u potiskivanju realne situacije. Koliko smo često i koliko uporno spremni da negiramo činjenice koje nam stoje pred nosom. I to baš zato što su pred nosom. Govorim o onom osećaju kad je blizina tolika da počneš da veruješ da si sve video. Pa prošle su tolike godine…? Veruješ da ti je sve jasno i da nema iznenađenja…. A onda?
Blizina zaslepljuje. Zaista.
Ušuškani u toplotu kontinuiteta dozvolimo sebi da preskačemo stvari koje zapravo nose jasnu poruku. Još gore, nalazimo trule izgovore za stvari koje bi smo inače glasno kritikovali… Često „verujući“ u ‘prolaznu fazu’… Pitam se koliko dugo može da traje ‘prolazna faza’? I kako se zove prolazna faza koja ne prođe?
Nije slučajno što se slikari i uopšte oni koji žele da sagledaju širi kontekst, odmaknu dva – tri koraka u nazad. Bolje se vidi. Sa distance, vraća se uobičajni rezon. Vraćaju se uobičajni aršini. Vraćamo se sami sebi. Princip je princip. Ne treba ga gaziti. Nije u pitanju ‘faza’ i neće ‘proći’. Samo treba skupiti hrabrost i priznati glasno. Samome sebi. Ponekad je izgleda najteže čuti sebe. Ali i u tom ruletu izbegavanje istine, kao i u svakoj drugoj kocki, „House Always Wins“. Sve to dođe na svoje.
Istina, sve dođe na svoje, samo je posle malo teže oprostiti samom sebi što si dozvolio da se udaljiš od onoga što si dobro znao da je ispravno. Zašto? Zbog čega? Zbog ušuškanosti? Zbog blizine? Zbog prošlog vremena? Postoji li tas koji može da izmeri vrednost svega toga, da bi smo mogli ispravno da formiramo cenu koju treba platiti u ovoj jendačini?
Sad, posle malo vremena, rekao bih da kad čovek počne da gubi sebe, u paketu gubi i sve ono za šta se toliko grčevito trudi da sačuva, po cenu gubitka sebe.
Ergo, korak – dva u nazad… Blizina zaslepljuje…
Ili grešim?} else {